Intro

Informacije objavljene na ovom portalu potencijalno mogu promijeniti Vaš život, stoga ako niste spremni staviti po strani sve što mislite da znadete i ostaviti mogućnost da ste možda čitav život bili sustavno zavaravani i lagani, onda ovaj portal nije za Vas. Ne očekujemo da pasivno prihvatite sve što pročitate, ali Vas potičemo da obratite pažnju na ove informacije radi Vas samih.

Ljubav zivotNeko veče pred počinak, kao i obično kad se tijelo i um nakon napornog dana bremenitog svakodnevnim životnim izazovima rasterete i opuste, supruga mi zamišljeno, čak pomalo setno prošapta: “Koliko je samo nepravde u ovom svijetu… I kako običan,”mali” čovjek da se izbori sa svim tim, i ujedno da ostane normalan? …Kako decu naučiti da treba, uprkos svemu, biti i ostati moralan – u ovom svetu gde nas svake sekunde sa tv-a i interneta preplavljuju sadržaji raznih “grand parada”, razgolićenih silikonskih starleta i nazovi-pevačica, rijaliti prostakluka i prostitucije… ali i neopisivog političkog nemorala, sprege vlasti i kriminala, kao i urušavanja kompletnog sistema vrednosti praćenog sveopštom korumpiranošću svakog pojedinog privrednog, ekonomskog, pravosudnog, obrazovnog, i uopšte civilizacijskog segmenta ovog našeg ljudskog društva? Degradacija je totalna i sveopšta, do te mere da nam je čak i sam ‘rat’, kao pojava i fenomen – čemu imamo svedočiti svakog živog dana u svom bližem ili daljem okruženju, sa svim svojim užasno razarajućim, anti-ljudskim, kulturološkim i anti-civilizacijskim posledicama – postao sasvim normalna, prihvatljiva, pojava i jedno posve “uobičajeno stanje stvari”. Dakle kako se izboriti, kako ostati zdrav (pre svega mentalno i duhovno) i kako ostati normalan (pa ma šta to uistinu značilo), u ovom i ovakvom svetu i sistemu vrednosti?”

Da… sasvim razumljivo i očekivano rezonovanje jedne normalne, moralne, i odgovorne osobe. Odgovorne pre svega prema samoj sebi, svojoj porodici, zajednici, planeti, prirodi uopšte… a ako već hoćemo biti krajnje precizni i iskreni onda recimo i: odgovorne prema SVEMU (“pred Bogom i pred ljudima”).

Priznajem, drago mi je bilo to čuti iz njenih usta, jer su to stavovi same vrline, koja se kroz njena usta objavljivala… ali je to i takvo gledište valjalo “malo” upotpuniti, a potom i produbiti i zaokružiti, jednom većom, širom, i obuhvatnijom svesnošću – jednom autentičnom vertikalom - bez koje nema razumevanja istinskog, činjeničnog stanja stvari, odnosno svesnosti pune i celovite Istine.

Suština celokupne ove dalje priče leži upravo u činjenici da jedan ‘pretežno svetovan’ čovek/osoba, pa čak i veoma moralan, može proživeti ceo svoj (ovo)zemaljski život – i biti čak vrlo ‘uspešan’ u njemu (pa ma koliko taj termin mogao izazivati sasvim različite konotacije ili asocijacije) – a da NIKADA, na svom putu razumevanja sveta, života i istine, zapravo ne zagrebe iole dublje od same površine, od same spoljašnje “glazure”. Mnogi, da ne kažem svi, time ostaju duboko skloni svojim uverenjima da su im, recimo, neke osobe “pravi prijatelji” (dok se eventualno jednom ne ispostavi da to nisu) dok su tamo neki drugi “neprijatelji” na našem životnom putu; da su neke životne situacije nepravedna “patnja” i “sudbinska nedaća”, dok su neke druge opet “dar od Boga, velike životne radosti i poželjne sudbinske okolnosti” (dok se, vremenom, jednom, eventualno ne ispostavi možda čak i sasvim suprotno stanje stvari); da je prava i puna svrha nas i naših života oslonjena isključivo na ovu našu ovo-zemaljsku egzistenciju i “linearno” bitisanje, i da ne postoji ništa izvan (“ispod” ili “iznad”) sveta koji je u stanju percipirati, i koji percipira, ovaj naš ljudski, “linearni” um. …To je takva percepcija, takvo sagledavanje “pune i celovite slike stanja stvari”, baš kao što i jedna haringa recimo, celokupno postojanje sagledava, i zamišlja, kroz svoju sopstvenu vizuru “vodenog sveta”! I, to je posve razumljivo – ali, naravno, ne i ispravno i istinito.

Realna razlika između “dubine” jednog takvog pogleda na svet i na život, i celovite svesnosti jedne prosvetljene, realizovane osobe – identično je prostornoj ‘zapremini’ koju zauzima JEDAN KVADRATNI METAR neke površine (da: “realno nepostojeće zapremine”) u odnosu na jedan KUBNI METAR toga istog prostora. Dakle: nemerljivo i neuporedivo! Jer, bez duhovne vertikale (odnosno jasnog i celovitog Uvida) – te tzv. “treće dimenzije uma” – sva ova naša “linearna svesnost” je uvek i samo iluzorna.

I najmanji napredak na stazi takve, istinske, celovite svesnosti, može značiti (i najčešće znači) mnogo veći istinski rast i sazrevanje nego desetine, pa čak i stotine, života provedenih u ovlasti ovog našeg uobičajenog ljudskog, “prizemnog”, isključivo linearnog uma. I u tome je najveća važnost, vrednost, i neizmerna dragocenost našeg istinskog Buđenja: iskoraka sopstvene svesti i svesnosti iz ovog ovo-zemaljskog Kala (“Kal-juge”), ovog linearnog, učaurenog i “ličinkoidnog” puzanja naše sopstvene svesti (odnosno samoga bića) ka uzletu punog potencijala jednog veličanstvenog oslobođenog Leptira. – I upravo u tome i leži sva ona arhetipska simbolika uzdižućeg i iz pepela vaskrsavajućeg Feniksa. …No, kako to realizovati, pitaće sada neko? Pa, potrebno je, ali i neophodno, nešto korenito promeniti. Potreban je jedan potpuno novi, sveži, izvorni, pogled na svet i stanje stvari u njemu: jedna sasvim nova, živa, ali istovremeno drevna, izvorna, i našem biću i Istini samoj savršeno prirođena – drugačija konceptualna paradigma. Potrebno je uskrsnuće izvorne svesti: korenito Buđenje!

Vrlo zanimljiv je opis događaja iz života Gurđijeva, koji na svoj način govori o ovoj našoj temi:

Tri meseca je tako Uspenski boravio u kući i praktikovao tu tehniku (svakodnevno prisećanje sebe tehnikom “Ja jesam” – prim.aut.). Jednoga dana ga je Gurđijev pozvao da izađe vani sa njim. Oni su tih dana boravili u ruskom gradiću Tiflisu. Gurđijev ga je pozvao, i oni su izašli na ulicu. Potom je Uspenski napisao u svom dnevniku: “Tada sam po prvi put razumeo ono što je Isus govorio da je čovek uspavan. Čitav grad mi je tada delovao uspavano. Ljudi su se kretali kao u snu; prodavci su nudili robu pospano; kupci su kupovali spavajući. Čitav grad je bio uspavan. Pogledao sam Gurđijeva: samo je on bio budan. Čitav grad je bio uspavan. Svi su bili ljutiti, tukli su se, voleli se, kupovali, prodavali, radili, sve.”

Uspenski tada reče: “Sada mogu videti njihova lica, njihove oči: oni su bili uspavani, oni nisu bili tu. Njima je nedostajao njihov unutarnji centar; on nije bio tu.” Uspenski je tada rekao Gurđijevu: “Više ne želim da dolazim ovde. Šta se dogodilo sa ovim gradom? Svi mi izgledaju pospano, drogirano.” Gurđijev mu na to odgovori: “Ništa se nije dogodilo sa ovim gradom. Sa tobom se nešto dogodilo. Ti si bio drogiran. Grad je ostao isti. To je isti grad kojim si se kretao pre tri meseca. Nisi mogao uočiti da su ljudi uspavani jer si i ti bio uspavan. Sada to sve možeš da vidiš jer si postigao određeni kvalitet svesti. Nakon tri meseca praktikovanja “Ja jesam”, postao si nešto svesniji. Deo tvoje svesti je otišao iz sna. Zbog toga možeš da uočiš kako su drugi uspavani, tupi, agresivni; kao da su drogirani, hipnotisani.”

(…) Ako bi se tokom čitavog dana mogao prisećati sebe, tada bi to prodrlo i u tvoj san. I dok budeš sanjao neprestano ćeš se sećati sebe. Ako se možeš setiti toga “Ja sam” tokom svog sna, iznenada će taj tvoj san postati samo san. Probudićeš se u snu. Tada te san neće moći prevariti. San se tada neće doživeti kao stvarnost. To je mehanizam: san se oseća nalik stvarnosti jer ti tada gubiš prisećanje sebe: ti gubiš ono “Ja sam”. Ako nema prisećanja sebe, ta stvarnost, nazovi stvarnost, je samo jedan san. U tome leži razlika između snevanja i stvarnosti. Za jedan meditativni um ili za nauku o meditaciji (vipassana, satipatthana), to je jedina razlika.

Ako ti “jesi”, onda je sva stvarnost ovoga sveta samo san. Ako ti “nisi”, onda snovi postaju java, živiš u snu.”

Da, san je toliko velik i sveobuhvatan, da ga ni najmanje nismo svesni – dok se ne dogodi Buđenje.

Tako, robujući površnoj percepciji dualnog viđenja života i sveta, koliko do juče sam gledao kao “neprijatelje” – i starog dobrog druga iz detinjstva, koji me je potom, pre više godina (nakon “iznenadnog susreta” posle dužeg niza godina), ne trepnuvši “zavrnuo” za svu moju dotadašnju ušteđevinu; i moju dobru, vrlu komšinicu, kojoj sam valjao i bio “dobar” samo u periodu dok je imala direktne materijalne koristi i vajde od mene (odnosno moje porodice), a kad sam se potom (jednog dana) konačno “opametio” i svoj interes postavio ispred njenog i njenih očekivanja, postao sam predmet zluradog ogovaranja i “odbojan i neprijatan sused” (no ok, i hvala Bogu na blagoslovu da je to sad tako); pa čak sam i samog Boga na trenutak percipirao “neprijateljem” nakon što me je svojevremeno pucanje ahilove tetive na duže vreme odvojilo od aktivnog bavljenja sportom… a da i ne pominjem težu saobraćajku pri sletanju kombijem s puta i višestrukog prevrtanja u njivi, zbog krajnje klizave i nezakrpljenim rupama oštećene deonice puta, nakon koje smo prijatelj i ja samo “pukim slučajem” prošli smrskanog kombija ali gotovo potpuno neozleđeni. Dakle sve su to bile krajnje “neprijateljske” osobe, i krajnje neprijateljski događaji, kreirani kao takvi u mojoj sopstvenoj svesti. I tako je to trajalo… uslovljavajući i moj pogled na svet, i na život, i na svrhu života – sve dok se (da ne dužim previše) konačno nije desio veliki preokret u mojoj sopstvenoj svesti, a time i u pogledu na svet i na život, i na SVE.

Duboko shvativši, i osetivši, da je naš svet, i život, ništa drugo do upravo ODRAZ nas samih, našeg imanentnog ‘stanja svesti’, jasno sam uvideo zašto ona stara poslovica glasi: Samo je ono drvočvrsto ijakokoje često bije vetar”, s poentom – bez jakog vetra nema ni moćnog korena, a time ni bujne krošnje. Da, tada me je drvo “naučilo svom jeziku”… i ispričalo mi je priču svoga života: da ma koliko mu isprva bile “neugodne”, “stresirajuće i iritirajuće”, sve te vremenske (i sudbinske) nedaće – sada, kada je konačno odraslo, stasalo, i sazrelo, ima jasnu spoznaju i percepciju da mu je vetar uvek (pa čak i kada je najjače duvao, odnosno pre svega tada!) zapravo bio NAJVEĆI MOGUĆI PRIJATELJ – i stoga mu ono, to sada veliko moćno i razgranato drvo, duguje (i duboko u sebi odaje) najvišu i najiskreniju moguću Zahvalnost! …Jeste, trebalo je izdržati, ne slomiti se – da bi se moglo očvrsnuti i ojačati – ali notorna životna (i Božja) činjenica istovremeno glasi da Bog (čitaj: Život) pred čoveka NIKAD neće staviti takve “prepreke” koje on nije u stanju prebroditi: samo ukoliko svom svojom dušom i svim svojim moćima to istinski i odabere (odluči)! – I upravo to jeste jedini istinski “recept” za konačni, finalni, uspeh bilo kog našeg životnog poduhvata (a pre svega za duboko, lično, unutarnje sazrevanje duše tokom tog puta/poduhvata).

No zaista… da nije bilo tog mog “starog dobrog prijatelja”, možda nikada ne bih shvatio da se stvaranje čira na želudcu (kao autentične personifikacije svih naših nagomilanih i nerešenih “problema”) najefikasnije leči ali i predupređuje Ot-puštanjem: Otpuštanjem i Opraštanjem (ali istinskim, celovitim i potpunim), kojim sebi samom darujemo slobodu Odvezanosti – čak i od sopstvenih projekcija i očekivanja, u vezi ljudi, okolnosti, i života samoga. Ta i takva sloboda, i unutrašnja snaga koju ona sobom donosi, ne mogu se kupiti nikakvim parama ovoga sveta. Takođe, da nije bilo te (i takve) moje susede, možda nikada ne bih shvatio da istinska ljudska vrlina, čovekova Dobrota, nikada ne može imati, i nema, nikakve dodirne tačke sa pukom “trgovinom roba i usluga”, pa čak ni ‘očekivanjem zahvalnosti’ za neko učinjeno dobro – već isključivo sa jednim krajnje iskrenim, i bez ikakvog “pred-umišljanja”, darivanjem Sebe: nesebično i bez ostatka! …I da me “sudbina” nije poslala kombijem na onaj klizavi put, vrlo verovatno u čitavom preostalom životu ne bih shvatio ‘one životne i porodične dragocenosti’ koje sam dotad nenadmašno propuštao sagledati, a koje sam savršeno jasno uvideo unutar tih nekoliko sekundi (“dugih kao večnost”) dok se kombi, sa nama dvojicom unutar njega i dizalicom čudesno levitirajućom oko naših glava, višestruko prevrtao preko krova a potom leteo preko jarka put crne oranice… Hmmm, a da i ne pominjem da bez onog pucanja ahilove tetive, usled “neobuzdanog đipanja” tokom prijateljske odbojke na pesku, verovatno NIKAD ne bih sebi dozvolio dovoljno neophodnog vremena i prilike da obavim, i dovedem do kraja, možda i najvažniji zadatak koji mi je bio ‘(pred)određen’ u ovom životu (ili zbog kog sam se možebiti i rodio baš ovde i baš sada).

Svi ti “vetrovi i oluje” (uz mnoge druge ranije i kasnije) pomogli su mi da jasno uvidim notornu činjenicu da: NEPRIJATELJI NE POSTOJE. I to, čak ne toliko ni zbog utemeljenosti ili tačnosti raznih argumentacija “za” i “protiv” validnosti tog pojma odnosno fenomena, već isključivo zbog nepobitne istine koja glasi: Svako je kreator sopstvenog sveta i stvarnosti! Odnosno u prevodu: samo od nas, svakoga ponaosob, zavisi da li će nam svet i sveukupne životne situacije biti na korist, ili na opterećenje. Da li će nas neka situacija “slomiti”, ili neslućeno i nezamislivo razviti i ojačati. A pošto to zavisi samo od nas samih, i našeg “unutarnjeg stava i pristupa životu”, onda za sve svoje životne darove ili pak nelagode – imamo i zahvaliti jedino i isključivo SEBI. …I naravno, tu se i princip Karme, kao krajnje i nezaobilazne činjenice postojanja, savršeno nadovezuje u celu ovu našu, životnu i sudbinsku, priču.

I ODJEDNOM, unutarnjim svetom počela je preovlađivati svesnost da svi mi uistinu egzistiramo unutar jednog apsolutno-prijateljski-nastrojenog-Univerzuma: Univerzuma apsolutne Ljubavi; gde shvatamo (osim ako duboko ne spavamo) da je SVE, SVUGDE i UVEK usmereno ka našoj najvišoj krajnjoj Dobrobiti (ma koliko će me zbog ovoga mnogi sada “krajnje argumentovano napasti i demantirati”). I tada, oči su se sasvim otvorile: svi moji nekadašnji neprijatelji postali su mi najviši Prijatelji, moji Dobročinitelji, moji “Donosioci Darova” – jer bez bilo koga od njih, ja danas ne bih bio ovo što sam! I shvatio sam istinu da su svi oni zapravo samo “kuriri” poslati mi od Njega (moga višeg, najvišeg “Ja”), koje mi kroz njih, sa najvišom ljubavlju i milošću, time šalje Dokaze svoje bezgranične milosti i bezuslovne ljubavi. I shvatih jednu još veću istinu od svih: da sam JA SAM TAJ koji sam sve te osobe i situacije ‘prizvao’ (tajnovitim vezama i putevima univerzuma…) u svoj život i svoje okruženje, kako bih upravo samom Sebi dao priliku i mogućnost takvog rasta, sazrevanja i uz-vinuća, kakvo mi nikada ne bi bilo dostupno unutar sveta, i okolnosti, priželjkivanih svetovnih užitaka i isključivo svetovnog blagostanja.

Konačno sam, u potpunosti, razumeo princa Siddarthu…

A ne može se reći da nije bolelo – o, itekako jeste. Na momente čak gotovo nepodnošljivo… I ne samo to gore navedeno, već i mnoge druge životne nedaće i ‘problemi’ – baš kao što ih ima i svaki drugi svetovni čovek. Ali nakon što mi je ljubav, opraštanje i otpuštanje, i predanost istini, pomogla da prebrodim sve nedaće i iskušenja, odjednom, jasno sam to u sebi osetio: na svakom onom mestu gde su nekad počivali nemoć, slabost i bol, razdirući me bez milosti – sada su cvetali Sreća, Radost i Snaga: jedni naizgled sasvim novi, nepoznati kvaliteti – ali zapravo drevni, autentično moji i oduvek istinski, večno prisutni… no slabašnog svetla pritajeni “ispod”, usled mog, otkad sam znao za sebe i svoje postojanje, krajnje nesvesnog dopuštanja jednoj nižoj prirodi i biću da nemoć, bol i slabost, nad mojom svešću i životom zagospodare i tragično preuzmu primat.

I konačno, od tada – otkad je moja Svesnost prepoznala Ljubav (tu Neizdiferenciranu Suštinu/Bit Univerzuma), i ništa drugo sem Nje, kao vrhovni Princip svega postojećeg – dakle od tada, pa za uvek, gajim bezrezervnu i beskonačnu Zahvalnost celokupnom (svom) postojanju: istinsku zahvalnost Svemu na Svemu. Jer mi je savršeno jasno da postoji Samo Jedno Biće, samo Jedna Svesnost/Stvarnost Univerzuma…Večna i Bezgranična, i Večno Ljubeća. Da, neko to ‘Biće’ zove Svemir… neko Suština, Priroda ili Univerzum, a neko Bog, Veliki Duh ili Univerzalna Svest… ali meni je sad već odavno savršeno jasno da je “On/Ona/Ono” moje/naše/sveopšte: Istinsko, Večno i Bezgranično, Blaženo SOPSTVO. Najtačnije Ga/Ju/Je osloviti sa: LJUBAV!

Stoga, moja večna i bezgranična zahvalnost Njemu/Njoj, na svemu. Moja najdublja odanost i zahvalnost: Svemu – na Svemu!

Napokon – “Čemu zahvalnost u našim životima?”, zapitaće se (u snu) ipak neko. Pa… jedan vrhovni, duhovni, zakon/načelo kaže: “Samo isto spoznaje isto, i prožima se sa njim.” Aljubav – Ljubav je najviša moguća Zahvalnost, ona je Suština celokupnog Postojanja… ona je: Sama Suština Univerzuma!

* * *

P.S. – Ko Razume Zna, jer je Svestan (pravog stanja stvari); no zbog ostalih osećam potrebu potpunijeg obrazloženja i pri-bliženja. Zaista, nije niti malo lako razumeti zašto se neko zadesio unutar rđavih životnih okolnosti, unutar određenih problema i patnje, čak naprotiv – izuzetno je teško, a naročito ako je to iskustvo na “sopstvenoj koži”. Kako razumeti razlog (“nepravdu”) zašto se neko rodio i živi u zemlji koja potom (nečijim hirom, čitaj: unapred brižljivo planiranim umišljajem) biva razorena sumanutim ratom, razorenim domovima i porodicama, krvavim stradanjima i uništenim sudbinama? – A kamoli razumeti tvrdnju da je “Ljubav Suština Univerzuma”!? …Istina teško, veoma teško, ili tačnije nemoguće – dok god duboko i sveobuhvatno ne osvestimo putove/načine na koje sami stvari privlačimo u svoje živote odnosno kreiramo sopstvenu sudbinu.

Kako razumeti svet u kojem je SVE što je moglo biti izopačeno i izvrnuto “naopačke”, okrenuto upravo naglavce:

  • Sistem medicinske brige i zaštite, skupa sa sve farmacijom, umesto da služi opšte-ljudskom zdravlju i izlečenju postojeće bolesti, služi upravo suprotno tome – jer služi profitu i interesima krupnog kapitala, odnosno njegovim tragično-nesvesnim, devijantno-nezasitim gospodarima;

  • Sistem naučno-privredno-industrijskog razvoja i proizvodnje, odavno ne služi više (ako je ikada i služio) zadovoljenju čovekovih potreba i ostvarenju većeg kvaliteta života, već upravo njegovom sve većem utamničenju i porobljenju – jer služi profitu i interesima krupnog kapitala, odnosno njegovim tragično-nesvesnim, devijantno-nezasitim gospodarima;

  • Sistem ekološkog, prehrambeno-tehnološkog i poljoprivrednog delatništva, odavno više ne služi obezbeđenju i očuvanju primarnih ljudskih potreba tipa visoko kvalitetne ishrane i očuvanja prirodnog zdravlja, već upravo naprotiv – jer služi profitu i interesima krupnog kapitala, odnosno njegovim tragično-nesvesnim, devijantno-nezasitim gospodarima;

  • Pravosudni, zakonodavno-izvršni i kazneno-popravni sistem, odavno više ne služi blagostanju ljudske zajednice i njegovoj ljudskoj i moralnoj ravnoteži, pravdi i ispunjenju njenih temeljnih, božanskih, harmoničnih principa funkcionisanja, već sve više upravo suprotno – jer sve više služi profitu i interesima krupnog kapitala, odnosno njegovim tragično-nesvesnim, devijantno-nezasitim gospodarima;

  • Državno-politički sistem, i sami političari (“izabrani predstavnici naroda”), već odavno sve više služe interesima moći a ne onima kojima bi zaista trebalo, koji su iste i birali i zbog kojih i postoje – jer služe profitu i interesima krupnog kapitala, odnosno njegovim tragično-nesvesnim, devijantno-nezasitim gospodarima;

  • Kulturno-prosvetno-obrazovni sistem, ne služi svojoj primarnoj svrsi istinskog prosvetiteljstva, proširenja perspektiva ljudske svesnosti kao i istinskim uzletima ljudskog duha i ličnom i kolektivnom oslobođenju ljudske prirode i svesti, već upravo suprotno – jer služi profitu i interesima krupnog kapitala, odnosno njegovim tragično-nesvesnim, devijantno-nezasitim gospodarima.

    Dakle, SVI društveno-ekonomsko-egzistencijalni Sistemi (onaj monetarno-bankarski da i ne pominjemo), izvorno uspostavljeni da “pospeše lakše ljudsko funkcionisanje i veće blagostanje” svakog pojedinog ljudskog bića i opšte ljudske populacije, utvrđeni su, i funkcionišu, upravo na temeljima krajnje oprečnim istinskoj svrsi (dharmi – hind.) svoga, pa time i ljudskog, postojanja, i to je aktuelna činjenica.

    E sad, mnogi su skloni za takvo stanje pripisivati zaslugu (a time i predavati sopstvenu moć) svim tim “spoljnim” faktorima u vidu zločinačke ovozemaljske kabale, zlih vanzemaljaca, interdimenzionih mračnih entiteta… demona, arkona, i inih (a što, gledano sa ove linearne ravni, može i biti prilično razložno i precizno obrazloženje), ali ona puna i prava – apsolutna – istina ipak stoji na “malo drugačijim temeljima”. Ta istina, činjenična stvarnost postojanja, glasi da nismo mi, kao bića/jedinke, tako i toliko nemoćni kao što u svom neznanju i nesvesnosti (“slabosti”) umišljamo i ‘sanjamo’ – već smo mi sami vrhovni Kreatori svojih života, svoje sudbine i svoje (a time i globalne) Stvarnosti. I baš kao što smo se zbog jednog načelno posve devijantnog i destruktivnog (nesvesno orijentisanog, ego-prijanjajućeg) egzistencijalnog stava i stanja svesti, sasvim otuđili od tog svog života, sveta, prirode, zajednice, a pre svega od SAMOGA SEBE – tako se najpre sebi i moramo vratiti, kako bismo konačno i konce svoje sudbine suvereno uzeli u svoje sopstvene ruke. Naravno, jedino “oruđe” za taj poduhvat jeste naša sopstvena Svest, kojom vršimo i kreaciju celokupnog (sopstvenog) sveta – kako dugoročno, tako i kratkoročno; kako pojedinačno, tako i globalno: sveobuhvatno i na svim razinama postojanja. A početak svega je: preuzimanje u svoje ruke (svesno i u potpunosti) Odgovornosti za sopstveno (a time i celovito) stanje i postojanje – i time se konačno našem biću vraća istinska i izvorna Moć!

    Kad se takva vrsta osvešćenja, Buđenja, konačno dogodi, dakle kada se uspostavi naša izvorna, Ne-o-kal-jana percepcija – najpre na ličnoj, a potom po prirodi stvari i na kolektivnoj razini – tada će sve stvari konačno dobiti svoj “pravi lik” i biti sagledane u njihovom istinskom svetlu: svetlu Istinske svesnosti svesti. I tada (krajnje nezamislivo i uistinu neobjašnjivo ovoj našoj uobičajenoj, ‘usnuloj’ svesti) SVE SE MENJA IZ SVOG KORENA. I to samo iz jednog jedinog (ali centralno bitnog) razloga: mi sami, kreatori Svega, PROMENILI SMO SE IZ KORENA. Ili još tačnije i preciznije, VRATILI SMO SE SVOJIM KORENIMA – tamo gde smo SVO OVO VREME ustvari i bili/bitisali, no svo vreme tragično odsečeni i otuđeni (usled vladavine sveopšte nemoći i nesvesnosti) od suštine sopstvenog i sveukupnog postojanja: od izvorne Slobode, Mira, Ljubavi, Sreće, Blagostanja… Vratili smo se konačno svome istinskom Domu, Izvornoj Biti/Svesti Univerzuma: Univerzalnoj (Univerzum-skoj) ISTINI.

    (Jedino) našom sopstvenom, korenitom, promenom: menja se SVE!

Dakle SVE jeste moguće, ali ujedno i SVE je nemoguće – pre svega umu koji je sviknut svom “linearnom modu”, jer taj um ne zna funkcionisati van sveta suprotnosti, izvan sveta Dvojnosti, i za njega osim one površine… osim “horizontale”, nema vertikale i nema drugih dimenzija. Takav je ovaj naš linearni, analitički, um. Nikad u miru, onom stvarnom, a večno na nekom klatnu: “Ovo je dobro, a ono loše”, “Ovo je lepo, a ono ružno”, “Ovo je sreća, a ono tuga”, “Ovo je početak, a ono kraj”… “Ovo je istina, a ono laž”. I stoga nikad – NIKAD – ne može osvestiti činjenicu da je SVE istina, da je sve, u svojoj najdubljoj suštini i biti ISTO: JEDNO i ISTO!

“Prijatelji” i “neprijatelji” su (u svojoj biti) JEDNO i ISTO, samo je stvar našeg osobnog Stava (prema tom pitanju/pojmu/fenomenu), našeg Stanja svesti – naše Perceptualne paradigme. Sreća i nesreća su u biti JEDNO i ISTO, poenta je, istinski, samo u našoj Paradigmi. Lepota i ružnoća su zapravo JEDNO i ISTO, jer poenta… poenta nije u stvarima – sva poenta je samo u našem Viđenju (svih) stvari. Jer mi svet (prirodu, stvarnost, druge, pa čak ni sebe samog) nikada ne vidimo “onakvim kakav on zaista jeste” već isključivo onakvim kakvim ga “mi lično doživljavamo” (percipiramo) kroz naše sopstvene predstave o njemu (svetu). I to je najviša istina: da je iluzija za nas aktuelna stvarnost!

A da bi spoznata bila ona prava, apsolutna, Transcendentalna, istina svih stvari, svega postojećeg, mora se svešću jednom zaviriti “Iza Vela”… u carstvo njihove “Nepostojeće biti” – njihove (i sveopšte) ISTINE! E za to, za takav “Poduhvat-bez-presedana”, nužna nam je ona Nova paradigma – nova i probuđena Svesnost, koja će najpre nas same (sebe samoga!) postaviti (sagledati i uvideti) u samom Centru Postojanja, a onda potom i stvari i pojave (svega postojećeg) jasno uvideti i uviđati u njihovom pravom svetlu, pravoj prirodi i biti, a ne (više) kroz lične predstave i prosudbe (pečate sopstvenog uma odnosno ove spavajuće, iluzorne svesti).

Tada, i samo tada, konačno počećemo živeti Ljubav, jer ćemo tada biti Ljubav: jer ćemo spoznati da nikada zaista To nismo ni prestajali Biti!

Uistinu, Ljubav je Ono što oduvek (jedino) postoji. Ona je osnovno vezivno i gradivno tkivo, Biće Univerzuma. Ona Jeste (Egzistira) Svugde i Uvek: Ljubav je – ISTINA!

Alakh Niranjan

Previous postTELEVIZIJA - Temelj zatupljivanja i konzumerizma