Postoje religiozni učitelji i postoje duhovni učitelji. Prvi podučavaju ono u šta veruju, a drugi direktno ukazuju na stvarnost koju jasno vide, Jedno je sigurno, Sah ne pripada prvima.
Na pitanje: “Šta prvo kažete čoveku koji želi da radi na sebi?”, Sah odgovara jednostavno, ali mudro: “Nemoj da mi veruješ.” Možda bi ovaj odgovor mnoge naveo na zaključak da čovek ne može učiti od nekoga ako mu ne veruje, pa ipak pravo učenje se odvija jedino kada prestanemo da verujemo i počnemo sami da istražujemo. Kada bi se duhovnost zasnivala na verovanju, ona bi postala samo još jedna od religija.
Poznavajući prirodu ljudskog uma, stav duhovnih učitelja je oduvek bio: “Proveri ono što ti govorim, a ako to nisi u stanju ili ako tvoje iskustvo dokazuje suprotno, onda to odbaci; ali nikada nemoj verovati.” Sa druge strane, religiozni učitelji vekovima sugerišu: “Veruj u ono što ti govorim i ponašaj se u skladu sa tim verovanjem.” Da li su se duhovni učitelji, na osnovu čijih učenja su kasnije nastale različite religije, ikada oslanjali na druge? Da li je Buda bio budista ili je budizam nastao tek nakon njegove smrti kada je nekolicina počela bez razumevanja da ponavlja ono što je on podučavao?
Da su se iskustveno uverili u istinitost Budinog učenja, oni ne bi prazno ponavljali njegove reci već bi pričali iz sebe. Ono što Saha čini istinskim duhovnim učiteljem je upravo ta činjenica da on priča jedino iz sebe ne oslanjajući se na autoritete; njegovo učenje se zasniva isključivo na njegovom ličnom iskustvu.
Duhovnost ne može biti religija jer ne predstavlja put vere već put put unutrašnjeg iskustva koji treba da nas dovede do vrhovnog ili neiskustvenog iskustva tj. prosvetljenja. Duhovnost je istraživanje duha ili vančulne stvarnosti, nikako verovanje u vančulnu stvarnost. Buda je svoj put do prosvetljenja nazvao darmom1. Ali pošto njegov put nije jedini, svi putevi istraživanja duha se mogu nazvati jednim zajedničkim imenom – duhovnost. Da bismo bili duhovni nije potrebno da sledimo bilo čiji put. Naprotiv, prava duhovnost zahteva od nas da budemo individualci. I zato, tek kada sledimo svoj sopstveni put unutrašnjeg istraživanja, nalazimo se na duhovnom putu. “Čovek je sam na putu, od početka do kraja, i sa učiteljem i bez njega” – Sah,
Nasuprot duhovnosti postoje sekte tj. grupe ljudi koje se drže istog mišljenja ili podržavaju isto verovanje. Religija koja je samo omasovljena sekta, ne može postojati bez uniformnosti mišljenja ili verovanja. Svojevrstan je paradoks što pripadnici određenih religija osuđuju različite sekte ne uviđajući da njihova religioznost ima sve odlike sektaštva. Za razliku od sektaštva, duhovnost potencira različitost u mišljenju, a jedinstvo u duhu. Ona je za individualnost, dok je sektaštvo protiv svake autentičnosti. Duhovnost ne podrazumeva da smo jedinstveni u duhu ako činimo ili mislimo isto. Naprotiv, da bismo bili jedinstveni u duhu svako mora misliti svojom glavom i ponašati se u skladu sa svojom prirodom, jer kako San kaže: “Duhovnost aktera prenosi se i na akciju, to jest čin. Kada si svestan, više nije važno šta radiš, već kako to radiš, ne ‘kako’ u smislu veštine, već ‘kako’ u smislu potpune prisutnosti subjekta iza bilo kojeg dela.” Naravno, ako se više ljudi druži to ne znači da oni čine sektu, ali ako se ljudi okupljaju zato što slede nečije mišljenje, onda je to već sektaštvo. Duhovni ljudi se druže da bi razmenili svoja iskustva, a ne da bi jedni druge ubedili u svoje mišljenje. Njihova mišljenja se mogu poklapati, ali je poenta u tome da im ta mišljenja nisu nametnuta tj. da ih nisu slepo prihvatili već da su do njih sami došli, na osnovu svog sopstvenog iskustva. Iz tog razloga je duhovnost na neki način produžetak nauke pošto ima isti odnos prema stvarnosti, s tom razlikom što nauka istražuje čulni, a duhovnost vančulni svet, iskustveno se uveravajući u njegove pojave i zakone. Sa druge strane, religija je samo nastavak svetovnosti jer i jedna i druga veruju, prva u vančulni, a druga u čulni svet. Tako, religija stoji nasuprot duhovnosti kao što svetovnost stoji nasuprot nauci. Neko može pomisliti da je razlika između duhovnosti i nauke u tome što se ono što istražuje duhovnost ne može dokazati, a nauka prihvata samo dokazano. Ali, šta je dokaz? Kada više ljudi doživljava isto, i kada se to iskustvo može ponoviti, onda se to smatra dokazom, bez obzira da li se koriste ili ne neki drugi instrumenti opažanja osim čula i uma. Prema tome, ako se određeni broj ljudi slaže oko nekog vančulnog doživljaja, tada već imamo neki dokaz daje ono što se doživljava tačno i zbog toga je pogrešno tvrditi da se to što istražuje duhovnost ne može dokazati. Ako se prihvati kao agument da je doživljaj duhovnih ljudi neistinit zato što je subjektivan, onda taj isti argument važi i za naučnike jer se i oni takođe oslanjaju na svoj doživljaj. Zašto bismo više verovali spoljasnjim čulima nego unutrašnjim? Spoljašnja čula su podjednako ograničena kao i unutrašnja, možda čak i više. Ne ulazeći u raspravu koja su čula ograničenija, dovoljno je složiti se da su i jedna i drugaograničena i da je samim tim svako iskustvo subjektivno tj. relativno. Dakle, ako se nauka smatra egzaktnom na osnovu subjektivnog iskustva, onda se isto tako i duhovnost može smatrati egzaktnom. Nauka ima svoje metode i instrumente za istraživanje spoljašnjeg sveta, a isto tako i duhovnost ima svoje načine istraživanja unutrašnje stvarnosti. Da li su duhovni metodi dovoljno egzaktni i pragmatični to je stvar dogovora i ličnog stava, uostalom kao i po pitanju nauke. Svi koji veruju u ono što je nauka dokazala, nisu se iskustveno uverili u njene dokaze. Nauka često pobija svoje prethodne dokaze budući da se stalno pronalaze bolji metodi i instrumenti za istraživanje spoljašnjeg sveta, a isti slučaj je i sa duhovnošću. Svako otkriće se bazira na ličnom iskustvu, bez obzira na broj ljudi koji su se uverili u određenu činjenicu, a s obzirom da su sva iskustva subjektivna, prirodno je što se mnoga prošla iskustva vremenom prevazilaze. Po Sahu: “Zakoni univerzuma ne mogu da se promene, ali smo slobodni da promenimo sopstvenu mehaničnost2. Svet nije naša odgovornost, ali naša nesvesnost jeste. Ako promenimo sebe, menja se i svet.” Upravo zato se nijedno otkriće ne može proglasiti konačnim. Pa ipak, iako su mnogi naučni i duhovni dokazi danas prevaziđeni, to ne znači da nauku i duhovnost treba negirati kao puteve istraživanja stvarnosti. Važno je da se uvek nešto novo otkriva i da je naš pristup naučan, a vre-me će pokazati da li je ono što smo otkrili tačno. Pravi naučnik ili duhovni tragalac je uvek spreman da prihvati nove dokaze, naravno ako su autentični i dovoljno uverljivi. Međutim, ako već postoji neka razlika između duhovnosti i nauke, ona je u tome što duhovnost priznaje jedan metod saznanja koji nauka ne priznaje, a to je intuitivni metod. Po duhovnosti, sva iskustva služe samo tomeda nas dovedu do intuitivnog viđenja stvarnosti jer se jedino ono može smatrati istinitim pošto je izvan polja relativnog iskustva. Relativno iskustvo je u okviru vremena i prostora, dok ih intuicija transcendira s obzirom da je izvan uma koji doživljava prolaznost i konačnost. San čak i buđenje3 svrstava u relativna iskustva. On jedino probuđenje smatra pravim uvidom: “Buđenje je promena u umu, a probuđenje stanje izvan uma.” Pošto duhovan čovek za razliku od naučnika uvek teži intuitivnom saznanju ili probuđenju, on nikada ne bi smeo da se vezuje za svoja iskustva. Neka ovi razgovori sa Sahom u kojima se nalaze mnogi odgovori na do sada neodgovorena pitanja o smislu života i prirodi stvarnosti u kojoj živimo, pomognu svakom iskrenom duhovnom tragaocu da pronađe svoj put do pro-buđenja!
